Danas su me dva slučajna događaja navela da razmislim i da ovo napišem... prvi put... Iako, imamo li mi više prava na slučajnosti? Da li se u 21.veku razvijene nauke i vrtoglavog napretka čovečanstva može naći mesta slučajnosti?
Jutros je jedna fina žena pristojno upitala na face book-u kako da prepozna šta je to pravi proizvod koji zadovoljava sve higijenske principe, kako da zna da taj proizvod sadrži baš određene hranljive sastojke i u kojoj količini, a da taj proizvod ipak bude prirodan i domaći. Nakon dva sata pročitala sam hrpu komentara ovog tipa: „Možete da budete sa nama i da vidite kako pravimo kajmak, drugi je rekao kakvi su uslovi u klanicama, mi smo fantastični, budite uvereni da jedete higijenski ispravno sa moje farme, ako ne verujete dođite i gledajte nas kako to radimo“. Treći se već umešao sa adekvatnim objašnjenjem kako treba kupovati od prijatelja, ljudi koje poznaješ.
I kad razmislim, svi su u pravu i svi nisu u pravu. Da li je potrebno da pored svog iscrpnog radnog vremena sedim na farmi i gledam kako se pravi domaći sir ili kajmak, da li je potrebno da gledam kako se dobija sirovo meso kad mi je muka od gledanja krvi ili šta ću ako nemam toliko prijatelja koji proizvode sve moguće namirnice koje su mu potrebne u kući, a želim da su prirodne i zdrave?
Da li je potrebno da domaćim proizvođačima hrane verujemo na reč ili možemo nešto da uradimo da bi oni imali puno pravo kao industrijski proizvođači jer ulažu svoj dugogodišnji trud i znoj u svaku malinu ili jabuku ili kupinu koju odgaje, svaki džem koji od njih naprave i sok koji iz njih iscede? Jedan čovek je na kraju dana objasnio da je samo potrebno imati pisani dokument koji bi bio rezultat sertifikovanog ispitivanja nadležne ustanove koju ima svako veće mesto u našoj zemlji. No, to je dodatno ulaganje za obezbeđenje ispitivanja nadležne ustanove, pa za obezbeđenje standarda higijenske proizvodnje, pa to je dosta čekanja u redu i administracije. A onda je usledila salva komentara kako je to onda skup proizvod i kako bi takav proizvod trebalo da ide umesto njih na posao koliko je poskupeo. Baš sam se smejala, ali potom rastužila. Da li je moguće da je ljudima tako teško ugoditi i da li je to stanje mentaliteta, standarda, okruženja, načina življenja u ovim uslovima kada covid 19 vreba iza svakog ugla? Ne želim da verujem u to, želim iskreno da verujem da postoje ljudi koji će razlikovati kvalitetno od škarta i da ima mnogo ljudi koji će znati ceniti tuđi trud da napravi i iznese svoj proizvod pred nas.
A onda dok ovo pišem ide drugi „slučajan“ događaj- ide reportaža na TV-u o čoveku koji se bavi proizvodnjom malina. Voditelj ga pita da li je zadovoljan rodom, a on odgovara: „morao sam smanjiti zasade jer nema ljudi koje bih unajmio da rade u vreme sezone, kada čuju za visinu zarade okrenu se i odu, mladi“. Tužnim očima čika kaže, „narod je čudan verujte mi, radije će dati pare za paklicu cigara nego za kilogram malina, skupo je, kažu, cenjkaju se“.
Samo jedan pisani dokument je dovoljan da ne gubite svoje dragoceno i danas jako skupo vreme, da ne pravite oglede sa šibicama da biste prepoznali pravi med, da ne mešate penasto kajmak da biste prepoznali da li je higijenski ispravan, da ne gledate ceo proces proizvodnje da biste došli do proizvoda ili radili gomilu nebuloznih aktivnosti ispitivanja kojih je prepun internet, smejala sam slatko od nekih!
A onda, kada se razbolimo i dok čekamo u redovima na pregled, dok gledamo ljude koji se oko nas bore za jedan udah u vreme haranja užasnog virusa koji nas je u ovom savremenom svetu gde nema slučajnosti, snašao, zatvorimo oči i molimo Boga da nam oprosti što nismo na vreme i dugoročno vodili računa o svom zdravlju, što nam je tegla meda ili šaka kupina bila skuplja od pakle cigareta, tada zatvorimo oči i molimo se Bogu da to nije poslednji put kada smo zažmurili.
Neko dobije novu priliku, nego je zauvek izgubi u borbi za udisaj, neko potom ostaje tužan što je ostao bez nekoga koga voli i ko mu je drag. I molimo vreme da nas vrati bar sat vremena unazad, čini nam se da bismo bili pametniji i da bismo sve drugačije uradili. A ovo vreme napretka na žalost još nije ustanovilo kako da ga vratimo unazad.
I zato, kada sledeći put stanemo iznad nekog domaćeg proizvoda rukom napravljenog sa znojem truda uloženog, sa pismenim dokazom o količini hranljivih sastojaka i sa papirom koji garantuje poštovanje higijenske standarde proizvodnje, zapitajmo se da li je skup taj zdrav proizvod ili je možda najskuplje ZDRAVLJE?
